Прво помињање Иногошта

1093. године српски жупан Вука је продр'о у врањско Поморавље. Константин Јиречек (1854-1918) чешки историчар наводи да су Срби користили византијску заузетост ратовима и масовно хрлили на југо-исток. Највише за време владавине Алексије Комнина (1091-1118). Породица Комнени су заробљенике насељавали у разне крајеве и тако покушавали да сломе отпор. Познато је да је цар Јован (1122) преселио Србе у Малу Азију, а цар Манојло (1143-1180) у покрајину Сердике (данашња Софија). Стеван Немања (1113-1199) је у својим походима разорио све од Призрена до Сердике и освојио Перник, Земен, Радомир, Житомиск, Стоб и Велбужд (данашњи Ћустендил). Претпоставља се да је Немања тада од византијске власти ослободио Иногоште и цело врањско Поморавље.

            Међу првим записима у којима се спомиње Иногоште је повеља краља Стефана Дечанског из 1330. године у којој се каже да је ''даровано село Крива Феја са подручја жупе Иногоште''.

            Константин Филозоф (1380-1431), бугарски књижевник и филозоф у делу Житија Стефана Лазаревића пише: „...И кесар Оуглеша земљу своју отеческују Врању и Иногоштоу и Прешево прејет и оудржа.“[1] Он је назив написао тачно ћириличним словима ''Иногоштоу'', без муклих гласова из старословенског језика српске редакције. Цео текст изгледа овако: ''...А тада са Турцима беше кесар Угљеша и он велику услугу учини посланством ка благочастивом (Стефану) од ових (Турака), јављајући њихове одлуке и намере, затим, ускоро после тога и сâм прибеже под крило деспоту Стефану и земљу своју домовинску, Врање и Иногоште и Прешево прими и задржа. И постаде као неко крило хришћанима.'' Константин Филозоф је ово дело написао око 1432. године, највероватније у Врању код кесара Угљеше. Као седиште кесара Угљеше помиње се Врање. Раније су се испод старе цркве св. Николе, на 50-100 метара, поред реке, налазили остаци старе грађевине – једно платно зида.

Угљеша Влатковић ''кесар Угљеша'' био је син Влатка Паскачића, а  на власт је дошао након разједињавања српског царства. Угљеша је владао овим подручјем након Маричке битке, а познато је да је дао велики допринос победи деспота Стефана Лазаревића у бици код Трипоља 1402. године.

Поменути севастократа Влатко Паскачић, Угљешин отац, у неким изворима се помиње као ранији управитељ жупа, међу којима је можда било и Иногоште, а који је као такав дошао на власт захваљујући Мрњавчевићима. Наводи тврде да је Влатко потиснуо Дејановиће и да је владао у време цара Уроша Нејаког. Средишна жупа којом је владао била је Славиште, око Криве Паланке (Грац). Не зна се докле је владао, а претпоставка је да је то било око 1371., па је сасвим вероватно да је погинуо у Маричкој бици. Власт је преузео малолетни син Угљеша који добија титулу кесара. Несумњиво је да је Угљеша препородио жупу Иногоште и дао јој велики значај, те би могли закључити да је велики број манастира и цркава, који потичу из тог периода, управо овај кесар подигао. У даљем исотријском сагледавању видимо да су браћа Драгаш потискивала кесара Угљешу и преузели му горе поменуте жупе. Константин и Јован Драгаш уз себе су имали посед којим је некада владао деспот Јован Оливер, затим на северу Славиште, Прешево, Врање и Иногоште.[2] Међутим, уз браћу Драгаш Иногоште се не појављује често, те долазимо до закључка да су исти у средиште своје владавине стављали данашњу област Ћустендила (Константинове бање), а да им је Иногоште, као и остале жупе, служило као периферна област коју су, вероватно користили као извор ратника, али и прехрањивања своје области.

---

[1] Константин Филозоф: Житије Стефана Лазаревића, деспота српског, гласник српског ученог друштва, 42, стр. 282

[2] Историја српског народа, друга књига – доба борби за очување и обнову државе, Београд, 1982. године, стр. 21

Прво помињање Сурдулице

Територија општине Сурдулица још од давних времена била је насељена становништвом које се кретало и мигрирало југо-источном Европом. Мало је писаних трагова о насеобинама, људима и обичајима. Мало је и сачуваних грађевина, а главни разлог су честе најезде суседних племена и непријатељских војски које су рушиле све, остављајући за собом пустош. Евлије Челебија (1611-1682), отомански путописац, наводи да су Турци уништавали сваку тврђаву из које је пружан отпор. У малобројним текстовима о овом подручју до средине 19. века, данашње насеље налазимо под именом Иногоште. Много је дилема где се налазило средиште ове старе жупе чије је име пре више од 100 година нестало. Овде ће бити наведен велики број истраживања аутора који су у различитим временским раздобљима помињали подручје данашње Сурдулице.

Много је јаких доказа који иду у прилог да се средиште жупе Иногоште налазило баш у близини данашње Сурдулице, два километра јужно, у атару данашњег села Доње Романовце.

Јован Трифуноски је писао о овом крају и забележио предање које му је испричао стари Сурдуличанин, Тоша Радојчић: „Када је краљ Александар Обреновић 1894. године посетио Сурдулицу, на улазу у варошицу стајао је натпис ДОБРО ДОШЛИ ГОСПОДАРУ, ВЕСЕЛЕ СЕ ИНОГОШТАНИ СТАРИ.“[1]

Јован Хаџивасиљевић (1866-1948) пак пише: „Епископ нишки, блаженопокојни Нестор (1833-1884), обилазећи своју епархију дође и у Сурдулицу и ту, у својој беседи објасни присутнима како је он дошао у место које се у стара времена звало Виногош. Ако сада пристанете са Сурдуличанима, у разговору о прошлости Сурдулице, увераваће вас да је то Виногош и да су тако слушали од поп владике Нестора (световно Николај Поповић).“

            Јован Трифуноски смешта Иногоште у масуричку котлину користећи један архивски извор из 1861. године. Он наводи да је због повољног природног, привредног и саобраћајног положаја, лево од Врле, на месту где су 1956. били воћњаци и баште, по извесним знацима и народној традицији, постојало средњевековно градско насеље Иногоште (чује се и Виногоште). У Иногошту је био манастир, на месту данашње цркве суседног села Доњег Романовца, а изнад манастира је било утврђења. Његови остаци ископавани су су у плавинском материјалу, на југоисточној ивици Сурдулице, идући према Романовцу.

---

[1] Јован Трифуноски: Средњовековна жупа Иногоште, стр. 39