Прво помињање Иногошта

1093. године српски жупан Вука је продр'о у врањско Поморавље. Константин Јиречек (1854-1918) чешки историчар наводи да су Срби користили византијску заузетост ратовима и масовно хрлили на југо-исток. Највише за време владавине Алексије Комнина (1091-1118). Породица Комнени су заробљенике насељавали у разне крајеве и тако покушавали да сломе отпор. Познато је да је цар Јован (1122) преселио Србе у Малу Азију, а цар Манојло (1143-1180) у покрајину Сердике (данашња Софија). Стеван Немања (1113-1199) је у својим походима разорио све од Призрена до Сердике и освојио Перник, Земен, Радомир, Житомиск, Стоб и Велбужд (данашњи Ћустендил). Претпоставља се да је Немања тада од византијске власти ослободио Иногоште и цело врањско Поморавље.

            Међу првим записима у којима се спомиње Иногоште је повеља краља Стефана Дечанског из 1330. године у којој се каже да је ''даровано село Крива Феја са подручја жупе Иногоште''.

            Константин Филозоф (1380-1431), бугарски књижевник и филозоф у делу Житија Стефана Лазаревића пише: „...И кесар Оуглеша земљу своју отеческују Врању и Иногоштоу и Прешево прејет и оудржа.“[1] Он је назив написао тачно ћириличним словима ''Иногоштоу'', без муклих гласова из старословенског језика српске редакције. Цео текст изгледа овако: ''...А тада са Турцима беше кесар Угљеша и он велику услугу учини посланством ка благочастивом (Стефану) од ових (Турака), јављајући њихове одлуке и намере, затим, ускоро после тога и сâм прибеже под крило деспоту Стефану и земљу своју домовинску, Врање и Иногоште и Прешево прими и задржа. И постаде као неко крило хришћанима.'' Константин Филозоф је ово дело написао око 1432. године, највероватније у Врању код кесара Угљеше. Као седиште кесара Угљеше помиње се Врање. Раније су се испод старе цркве св. Николе, на 50-100 метара, поред реке, налазили остаци старе грађевине – једно платно зида.

Угљеша Влатковић ''кесар Угљеша'' био је син Влатка Паскачића, а  на власт је дошао након разједињавања српског царства. Угљеша је владао овим подручјем након Маричке битке, а познато је да је дао велики допринос победи деспота Стефана Лазаревића у бици код Трипоља 1402. године.

Поменути севастократа Влатко Паскачић, Угљешин отац, у неким изворима се помиње као ранији управитељ жупа, међу којима је можда било и Иногоште, а који је као такав дошао на власт захваљујући Мрњавчевићима. Наводи тврде да је Влатко потиснуо Дејановиће и да је владао у време цара Уроша Нејаког. Средишна жупа којом је владао била је Славиште, око Криве Паланке (Грац). Не зна се докле је владао, а претпоставка је да је то било око 1371., па је сасвим вероватно да је погинуо у Маричкој бици. Власт је преузео малолетни син Угљеша који добија титулу кесара. Несумњиво је да је Угљеша препородио жупу Иногоште и дао јој велики значај, те би могли закључити да је велики број манастира и цркава, који потичу из тог периода, управо овај кесар подигао. У даљем исотријском сагледавању видимо да су браћа Драгаш потискивала кесара Угљешу и преузели му горе поменуте жупе. Константин и Јован Драгаш уз себе су имали посед којим је некада владао деспот Јован Оливер, затим на северу Славиште, Прешево, Врање и Иногоште.[2] Међутим, уз браћу Драгаш Иногоште се не појављује често, те долазимо до закључка да су исти у средиште своје владавине стављали данашњу област Ћустендила (Константинове бање), а да им је Иногоште, као и остале жупе, служило као периферна област коју су, вероватно користили као извор ратника, али и прехрањивања своје области.

---

[1] Константин Филозоф: Житије Стефана Лазаревића, деспота српског, гласник српског ученог друштва, 42, стр. 282

[2] Историја српског народа, друга књига – доба борби за очување и обнову државе, Београд, 1982. године, стр. 21